Multivers i deitet

Za njega je vreme bilo ono što vreme jeste, štaka naše limitirane egzistencije. Znao je da o budućnosti razmišlja u prostoru a ne u vremenu. Jer nema ni jednog razloga više da se kroz vreme ne ide unazad jednako kao unapred a ljudski strah je jedino što čuva strelu vremena. 

Istovremeno su se za njega na jednom prostoru odigravali događaji kao što je poraz neolitskih plemena  od strane Ilira, aktivizam Mlade Bosne, formiranje kantonalnih, entitetskih, federalnih i zajednickih organa vlasti. Sve kao jedna vertikala, kolebanje energije. Sukobi istorija čiji je rezultat demografija.

Hronologiju u događajima najčešće primećuje kroz porast broja jedinki koje su manifestacija hemijskih rekombinacija na površini ovalnog kamena koji kruži oko neupadljive zvezde na periferiji galaksije sa crnom rupom u centru.

Razmišlja o relativnosti dobra i zla a jedino zašto je sklon da ne uruši moralne obzire u svojim populacijama je progresija koja mu je draga kao ideja. Uvek ga je opterećivalo saznanje da je nasledio odnose i konstante fizičkog sveta. I od početka našeg vremena i sam je odlučio da ne narušava i razvija simetrije koje je nasledio. Sve je radio kako bi razvijanjem nasleđenih odnosa komunicirao svoju egzistenciju. Nikada nije razumeo zašto poslednja kombinacija ribo-nukelinskih kiselina njega doživljava kao dvojinu. Zašto od jednine ne očekuju raznovrsnost. Kako im do sada nije jasno da su dobro i zlo samo nagibi horizonta događaja koji se odigravaju linearno i paralelno na nekom prostoru a u svakom vremenu. I razumljivo će ovde biti zašto su neki prostori trusniji od drugih. Uvedene promene na nekim teritorijama su potrebne za narod koji lako, na zaravnima planina vremena, proizvodi svoje bogove i raste samo za njih. Kako ne vide da  vreme ne teče nego oni proizvode događaje i smeštaju ih u mentalne hronologije i da je jedino zajedničko za sve što on i oni znaju prostor i odnos.

Najviše ga je mučila ideja da je i sam jedan od mnogih slučajnih tvoraca a da njegove konstante za koje je jedino znao da su postojale pre njega i nisu ništa drugo nego strukturne manifestacije energetskih datosti u kojima je ograničen. Strah da je njegov balon od sapunice nešto malo širi od onog što mu dolazni fotoni govore o rubu realnosti. Strah da je malo neistraženog ostalo za njega i da je jedino čemu ima da se raduje usmerena anarhija uspravnih primata sa slobodnom voljom. Da će DNK biti jedini kaleidoskop koji će svetlost ka njemu uvek usmeravati na drugačiji način. Znao je koliko je beskorisna njihova potraga za istinom kao putem do razumevanja jer on sam je istina a nije početak.

Odnos prema onom sto ga okružuje je jedino sto ga odredjuje.