Socijalizacija rizika

Teško je zamisliti bolju priliku da liberalni kapitalizam demonstrira privrženost konceptu slobodnog tržita. Da prepusti tržišnim mehanizmima da reše krizu do koje je došlo. Da proglasi bankrot onih koji su realno bankrotirali, da oni koji su pravili pogrešne procene za njih i odgovaraju. A šta se dešava? Socijalizam!? Kako socijalizam u zemlji sa najrazvijenijim tržišnim odnosima, u zemlji koja zagovara tržišni fundamentalizam?

Zašto se gubitci socijalizuju ako su profiti privatni? Zašto gubitke privatnih firmi pokrivaju poreski obveznici? Tržišno rešenje bi bilo jednostavno. Treba dozvoliti da se firme koje su realno bankrotirale i ugase. Jedini problem je što bi gašenje firmi koje su temelj finansiskog sistema SAD izazvalo urušavanje njihove privrede. Razmere urušavanja u tom slučaju niko ne može da predvidi dok se programi podrške mogu kvantifikovati i mogu platiti.

Neki od argumenata protiv državne intervencije su da je ona rezultat lobiranja krupnog kapitala koji želi da svoje pogrešne procene odnosno gubitke koji su rezultat njihovog hazarderskog ponašanja prevali na poreske obveznike. Što je svakako tačno ali u predizbornom periodu političari najviše brine o dobrobiti glasača/sitnih poreskih obveznika i ako bi ikad njihove interese stavili ispred interesa krupnog kapitala to bi bilo u ovom periodu. I još jednom, delovanje "nevidljive ruke" tržišta bi u ovom momentu imalo nesagledive posledice dok ublažavanje krize ima cenu, verovatno samo početnu, ali opet konkretniju od cene slobodnog delovanja "nevidjive ruke" Adama Smitha. Takođe, govori se o tome da je intervencija politička a ne ekonomska odluka, da ekonomisti u SAD zagovaraju laissez fair. Ali i oni koji donose političke odluke imaju savetnike koji su ekonomisti i na čelu nezavisnih institucija u okviru finansiskog sistema se nalaze ekonomisti koji govore o potrebi ublažavanja krize državnim intervencijama. Oni koji imaju stvarnu odgovornost u ovom slučaju nisu spremni da problem reše tako što će pustiti da stvari idu svojim tokom (laissez fair). Dok je tržišna samoregulacija zgodna teoriska simplifikacija, praktično, malo ko se na nju poziva u uslovima znatnih tržišnih poremećaja.

Naravno, najglasniji su kritičari ovakvog stanja i interventnih poteza koji se povlače. Pošto se kriza neće rešiti nego samo ublažiti interventnim programima vlade, njihova pozicija je konformna. Kriza će i dalje postojati a oni će razlog za njeno nastajanje videti jedino u intervencijama koje su prethodile krizi. Ali isti sigurno nisu spremni da sede na tridesetom spratu Empire State Building-a i donesu odluku da se prvi sprat ruši pošto njegovo održavanje košta više nego što prostor prihoduje.